ДЕСЕТ ЗАПОВЕСТИ ЕМОЦИОНАЛНЕ ПИСМЕНОСТИ
1. Нека љубав буде средиште вашег емоционалног живота.
Емоционална интелигнеција у чијем средишту се налази љубав даје моћ свима које дотакне.
2. Емоционална интелигенција захтева да не лажете нити прећуткујете.
Немојте лагати, осим ако је у питању сигурност вас и ваших ближњих.
3. Заузмите се за своја осећања и жеље.
Ако то не урадите ви, нико други неће.
4. Емоционална писменост захтева да не играте игре моћи с другим људима.
Чврсто, али с много обзира, тражите оно што желите све док не будете задовољни.
5. Не дозволите да неко игра игру моћи са вама.
Љубазно али чврсто одбијте да урадите нешто што из своје слободне воље не желите.
6. Туђе идеје, осећања и жеље поштујете као своје.
Поштовати идеју не значи да јој се морате подредити.
7. Извините се и исправите своје грешке.
Ништа неће више допринети вашем развоју.
8. Не прихватајте лажна извињења.
Онда је боље уопште их не добити.
9. Једнако волите себе, друге и истину.
Никада немојте жртвовати једно зарад другог.
10. Следите ове запосвести најбоље што можете
На крају крајева, нису уклесане у камену.
Клод Штајнер: Школовање срца
Учење емоционалне писмености
БАЈКА О ТОПЛИМ ПАХУЉИЦАМА
Некада давно живело је двоје срећних људи по имену Тим и Меги са своје двоје деце Џоном и Луси. Да би разумели како и колико су били срећни, требали бисте знати како су људи живели у тим давним данима. У тим данима свакоме је по рођењу дата мала, мекана врећица с Пахуљицама. Сваки пут кад би неко посегнуо руком у врећицу могао је извадити из ње Топлу Пахуљицу. Топле Пахуљице су биле врло тражене јер кад год би неко добио Топлу Пахуљицу, она је чинила да му се по телу рашири леп, топао и пахуљаст осећај. Тада је било врло лако добити Топлу Пахуљицу. Сваки пут кад би неко осећао да му је потребна, могао је доћи до тебе и рећи: »Волео бих Топлу Пахуљицу.« Ти би тада посегао у своју врећицу и одатле извукао Пахуљицу малу као длан девојчице. Чим би Пахуљица угледала светлост дана, насмејала би се и процветала у велику, чупаву Топлу Пахуљицу. Ти би је тада положио на његово раме, главу или крило и она би се у додиру са његовом кожом одмах истопила и чинила да се свуда по телу осећа врло угодно. Људи су, увек, без устезања, тражили један од другог Топле Пахуљице, а пошто су их сви радо давали, није био проблем добити их увек и у жељеним количинама. Било их је увек довољно свуда унаоколо, и као последица тога свако је био срећан и скоро се стално осећао топло и пахуљасто.
Али једнога дана зла вештица је побеснела због тога што су сви били тако срећни и нико није од ње куповао њене напитке и мелеме. Вештица је била врло лукава и смислила је врло покварен план. Једног лепог јутра отишла је до Тима док се Меги играла са својом ћерком и шапнула му у ухо: »Погледај, Тиме, све те Пахуље Меги даје Луси. Знаш ли, ако она настави тако, можда ће једног дана потрошити све Пахуљице из своје врећице и ниједна више неће остати за тебе!« Тим је био запањен. Окренуо се вештици и рекао: »Желиш ли ми рећи да у врећици неће бити Топлих пахуљица сваки пут кад посегнемо руком у њу?«. А вештица је одговорила: »Не, апсолутно не, и једном ћете потрошити све, тако ти је то. Тада их више нећете имати.« Рекавши то, одјури смејући се и кикоћући се све време. Тим је то примио к срцу и почео је примећивати сваки пут кад је Меги давала Топлу Пахуљицу неком другом. Постао је врло забринут и узнемирен јер је он врло волио и Меги и Топле Пахуљице и није желео да их се одрекне. Мислио је да није баш у реду да Меги потроши све своје Топле Пахуљице на децу и друге људе. Почео је постављати примедбе сваки пут кад је видео да је Меги давала Топле Пахуљице неком другом и пошто га је Меги пуно волела, престала је тако често давати Топле Пахуљице другима и чувала их је за њега.
Деца су све то посматрала и врло брзо су и она стекла утисак да је погрешно давати Топле Пахуљице сваки пут када вам то неко затражи или кад Ви сами то пожелите. И она су такође постала врло опрезна. Врло су пажљиво гледали своје родитеље и када год би им се учинило да неко од њихових родитеља даје другима превише Топлих пахуљица, они су стављали примедбе. Почели су се осећати забринуто када год би дали некоме превише Топлих Пахуљица. Иако су и тада налазили у својим врећицама Топле Пахуљице, посезали су за њима све ређе и ређе и постајали све шкртији и шкртији.
Ускоро су људи почели примећивати недостатак Топлих Пахуљица, и почели су се осећати све мање топло и све мање пахуљасто. Многи су се од тога згрчили а, повремено, неко је и умро од недостатка Топлих Пахуљица. Све више и више људи је одлазило до вештице и куповало напитке и мелеме иако се чинило да баш не помажу пуно.
Дакле, ситуација је постајала све озбиљнија. Зла вештица, која је посматрала све ово, није баш желела да људи умиру (јер мртви људи не могу куповати њене напитке и мелеме), па је развила нови план. Свакоме је дала још једну врећицу која је била врло слична врећици са Пахуљицама, само што је ова била хладна, док је врећица са Пахуљицама била топла. У овој врећици су се налазиле Хладне Пахуљице. Ове Хладне Пахуљице нису чиниле да се људи осећају топло и пахуљасто, већ су чиниле да се осећају хладно и бодљикаво. Али Хладне Пахуљице су ипак спречавале да се људи потпуно згрче и искриве кичму. И тако, од тада, сваки пут кад би неко рекао: »Желео бих Топлу Пахуљицу«, људи који су се плашили да ће испразнити своје залихе рекли би: »Не могу ти дати Топлу Пахуљицу, али да ли би желео уместо тога Хладне Пахуљице?«. Понекад би се двоје људи састало, мислећи да могу добити једно од другог Топлу Пахуљицу, али би се неко од њих предомислио и то би се завршило тако што би један другоме уделили Хладне Пахуљице. Тако је као последица тога, иако је врло мало људи умирало, ипак већина људи била и даље несрећна и осећала се врло хладно и бодљикаво. Ситуација се додатно компликовала јер је након доласка вештице било све мање и мање Топлих Пахуљица унаоколо; тако су Топле Пахуљице, које су раније биле бесплатне као и ваздух који дишемо, постале врло скупоцене. То је, затим, проузроковало да људи чине све не би ли их некако добили.
Пре него што се вештица појавила, људи су се окупљали у групама од троје, четворо или петоро, никад не марећи превише ко коме даје Топле Пахуљице. Након доласка вештице, људи су почели то чинити у паровима и чувати све своје Топле Пахуљице искључиво једно за другога. Људи који би се заборавили и давали своје Топле Пахуљице некоме другом, одмах су се осећали кривим због тога што су знали да ће њихов партнер вероватно бити увређен трошењем Топлих Пахуљица. Неки људи, који нису могли наћи довољно дарежљивог партнера, морали су куповати своје Топле Пахуљице и морали су провести доста времена радећи да би зарадили довољно новца. Неки људи су некако постали »популарни« и добивали су пуно Топлих Пахуљица а да их нису ничим узвраћали. Они су затим продавали те Топле Пахуљице људима који нису били »популарни« а Пахуљице су им требале за преживљавање.
Друга ствар која се догодила била је да су неки људи узели Хладне Пахуљице – којих је било у неограниченим количинама и лако се могло доћи до њих – обојили су их у бело и уваљивали их као да су Топле Пахуљице. Те имитације Топлих Пахуљица биле су заправо Пластичне Пахуљице, и оне су проузроковале низ додатних тешкоћа. На пример, двоје људи се састало и слободно разменило Пластичне Пахуљице, за које су сматрали да ће учинити да се осећају добро, али је испало да се уместо тога осећају лоше. Пошто су они претпостављали да размењују Топле Пахуљице, људи су одрастали врло збуњени овим, не схватајући да је њихов хладни и бодљикави осећај заправо резултат тога што су добили превише Пластичних Пахуљица. И тако је ситуација била врло, врло туробна, а све је то почело доласком вештице која је учинила да људи верују да ће једнога дана, када најмање буду очекивали, посегнувши руком у врећицу са Топлим Пахуљицама, тамо неће наћи више ниједну.
Недуго затим, родила се млада жена која је дошла у ову несрећну земљу. Чинило се као да није ни чула за злу вештицу и није била нимало забринута да ће једном остати без своје залихе Топлих Пахуљица. Она их је давала слободно и радо, чак и кад их неко није изричито тражио. Одрасли нису одобравали њено понашање јер је она давала другој деци осећај да немају потребе бринути се о томе да ће остати без своје залихе Топлих Пахуљица. Деца су је веома волела јер су се у њеном друштву осећала пријатно и сама су почела следити њен пример и давати другима Топле Пахуљице кад год би осетили да треба. Одрасли су постали забринути и одлучили су да заштите децу од тога да потроше своје залихе Топлих Пахуљица. Пошто је било пуно, пуно деце, скоро исто толико колико и одраслих, почело је изгледати као да ће бити по њиховом.
За сада је тешко рећи шта ће се догодити. Хоће ли се одрасли придружити деци у уверењу да ће увек бити довољно Топлих Пахуљица? Хоће ли се они сетити дана које њихова деца желе вратити? Дана када је Топлих Пахуљица било у обиљу јер су их људи слободно и радо давали једни другима…
Клод Штајнер
